Pesme o Tošetu!

Toše je nama ostavio mnogo hitova,divnih pesama.....Posvetimo njemu nešto u znak sećanja.......

Jedna od mojih pesama za Tošeta:

Sedim kraj prozora i u nebo gledam,
trazim tvoj sjaj među zvezdama,
i zaboravu te ne dam.

Ne dam vremenu da tvoj lik briše,
ti postojiš u svakom danu
i u svakoj kapljici kiše.

Dok posmatram zvezde
vidim te u jednoj od njih,
i od mnogobrojnih zvezda
u jednoj najsjajnijoj pronašla sam tvoj lik.

Ne dam te zaboravu,
ne dozvoljavam da pripadaš prošlosti,
tvoj se zivot nije završio na toj cesti,
ziviš kroz nas i u našoj svesti,
tog oktobarskog jutra nije se dogodio kraj,
jer dok postojimo mi,
postojaćeš i ti anđele,znaj.

Ali znaj da je mnogo teško bez tebe,
da te trazimo u svakom danu,
da nas tvoj odlazak boli stavljena sol na ranu,
da proklinjemo taj dan,
i da dalje mislimo
da je u pitanju neki ruzan san.

Odlaskom tvojim vreme je stalo,
tog oktobarskoj jutra sve je u vodu palo,
ni vazduh više nije kao što je nekad bio,
ni poljsko cveće ne miriše više,
samo i dalje liju tuzne kiše.

Hvala ti za sve što si učinio za nas,
hvala ti što je naše zivote ulepšavao tvoj glas,
hvala ti za svako iskreno „ve sakam site“,
hvala ti što si nam ljubav pruzao iz duše
iskrene i čiste!!!

Anđele moj,nisam se još pomirila
sa tim da više nema tebe,
i od onog dana
ja više ne poznjem sebe.

Ne znam da ti kazem zbogom
sve lepo si dneo sa sobom,
srce si nam nenamerno slomio na komade,
odneo si za sobom sve naše snove i nade.

Ne znam kako ću podneti
taj ponovni oktobar šesnaesti,
godina od kako smo tuzni i nesrećni,
godina kako nema tebe,anđele moj,
godina kako se surovo ugasio zivot tvoj.

Oprosti mi što u suzama počinje mi dan,
što sam tuzna i što zelim da mi dođeš u san,
oprosti mi što ne znam iskreno da se nasmejem,
što mi posle tebe tuga srce greje.

Nisam još pravi razlog tvog odlaska shvatila,
toliko sam suza prolila a nisam te vratila,
koliko sam Boga molila da je sve to ruzan san,
i da vrati vreme unazad da preskočimo taj dan.

Uzalud nisam mogla da vratim vreme,
usne su mi ostale nepomične i neme,
sudbinu ne mozeš da menjati to dobro znam,
ali kad bih mogla vratiti vreme,
rado bih preskočila taj dan.

Ne zelim ponovo taj 16.oktobar,
plašimse neću izdrzati,
srce će mi od tuge i bola puknuti,
jer od tog dana ništa više isto nije,
suze lijem i uzalud pokušavam bol da sakrijem.

Još jednom te molim oprosti mi
što ne znam da se pomirim sa okrutnom sudbinom,
oprosti mi što,otkad te nema,
druzim se sa suzama i vinom!!!

Lutam gradom,
a u glavi mi osmeh tvoj,
srce trujem laznom nadom,
da ćeš se vratiti,anđele moj.

Suze teku niz lice moje,
bole me tvoje godine mlade,
zašto se sklopiše oči tvoje,
zar da ćeš se vratiti nema nade!?

Rane na duši još su sveze,
ne zelim da prihvatim da te nema više,
srce mi se od tuge steze,
i tiho plačem uz kapljice kiše.

Gledam slike tvoje,
na svakoj si nasmejan,zlato moje,
tvoj osmeh je bio jedina svetlost u zivotu našem,
a sada je osmeh tvoj zauvek ugašen.

Ovo je pesma za najlepše oči,
koje su kao mesečina sijale u noći,
ovo nije pesma o jednom kraju,
nego o jednom anđelu koji sada spava u raju.

Za najlepše oči koje je ikada video svet,
za jedan u rajskoj bašti najlepši cvet,
za nekog ko je imao najlepši glas,
i koji nas je napustio u zao čas.

Bio je najlepši od svih,
od srca nam je poklanjao svako stih,
imao je dušu iskrenu i čistu kao beba,
i bio je naš dar sa neba.

A onda ga je to isto nebo uzelo od nas,
mi smo ostali plakati na sav glas,
dozivamo ga da nam se vrati svaki dan,
i da nam kaze da je sve bio ruzan san.

Ali sa našim molbama ne mozemo da ga vratimo,
zato ostajemo večno da u tami patimo,
da sledimo ga do kraja,
da bi on bio ponosan na nas odozgo iz raja.

Bio je naš Toše,
koji nas je učio da ne radimo stvari loše,
a onda je otišao ni zbogom rekao nije,
i za njim će večno oko suze da lije.

Bez njegovih očiju ne vidimo puta,
srce bez njega u beznađe luta,
bez njega ovaj svet nije isti više,
od njegovog odlaska samo liju kiše.

Ali on je još uvek tu sa nama,
da nam osvetljava put kad je tama,
da nam pruzi ruku kad na dno padamo,
a mi ostajemo da se njegovom povratku nadamo.

I opet sećanja vraćaju se sva,
još jednu čašu ispijam do dna,
alkoholom ubijam tugu,
i stalno se vrtim u istom krugu.

Uz čašu vina dozivam ime tvoje,
trazim te među zvezdama,zlato moje,
pogled mi se gubi u daljini,
i reči nestaju u gluvoj tišini.

Zašto je sve tako moralo biti?
Zašto se ti moraš iza oblaka kriti?
Mi te volimo isto kao pre,
bez tebe,anđele,mi nemamo sne.

Bol nikada neće proći,
još uvek se nadam da ćeš odnekud doći,
nadam se i ne dozvoljavam da kraj prihvatim,
da te nema ne zelim da shvatim.

Zelim još jednom da vidim osmeh tvoj,
osmeh koji je ulepšavao zivot moj,
zelim još jednom da ti čujem glas,
zelim opet da te vidim uz nas.

Ne zelim da ti remetim mir suzama mojim,
dugo još ću patiti za očima tvojim,
oprosti mi što trujem sebe vinom,
oprosti mi što posle tebe ne osećam se zivom.